Ručno pletene mreže koje hvataju lopte i čuvaju živote
Čovek nikada ne zna kada bi mu moglo zatrebati nešto što je naučio iz čistog hobija. Da je tako najbolje svedoči Jasminka Matešić, žena preduzetnica koja sa svojim sinom Pavlom drži zanatsku radnju domaće radinosti „Mreža“ u Rumi.
Kako i samo ime firme kaže, Jasminka se bavi pletenjem različitih vrsta mreža, od sportskih do zaštitnih i, već dve decenije, održava živim ovaj stari zanat čiji su majstori, malte ne, nestali.
Kako ste počeli da se bavite privatnim poslom?
Imala sam dvoje male dece koju je trebalo školovati i kao samohrana majka, morala sam da pronađem način da obezbedim egzistenciju porodici.
Imam neki dar, što se kaže, za umetnost. Kreativna sam i volim da radim rukama, tako da sam prvo, davno je to bilo, krenula sa izradom heklanih predmeta. Međutim, iako mi se dopao, ovaj posao se nije pokazao kao isplativ i od njega nije moglo da se živi.
Onda mi je palo na pamet da pravim mreže za ribolovce, meredove i slično.
Naime, pre rata ja sam živela u Osijeku i radila sam u Slavonija tekstilu. Tada se radilo po osam sati dnevno i posle si bio slobodan tako da je bilo vremena da se nauče neke zanimljive stvari. Tako sam sa prijateljicom išla često do Drave gde smo džogirale na trim stazi i upoznale dosta alasa. Bilo mi je veoma impresivno kako zabacuju pecaroške mreže, pa sam poželela da saznam kako se te mreže prave. Od njih sam to i naučila ni ne sanjajući da će mi to, jednoga dana biti izvor prihoda.
Međutim, kupci su bili pojedinci i, iako smo imali dosta naručenih proizvoda, imali smo imali problema sa naplatom. Kupci često nisu imali novca, pa su odlagali kupovinu, a nama je bilo neophodno da odmah prodajemo stvari kako bi mogli da dalje uzimamo sirovine. Ipak, taj period nam je bio veoma značajan za ispitivanje tržišta.
A, zatim ste se preorijentisali na sport.
Da. Sin mi je tada igrao fudbal u „petlićima“ i onda sam razmišljala kako, za razliku od ribolova, sport je nešto što nije sezonska stvar. Kada se ne igraju utakmice, onda se trenira i mreže uvek trebaju i za profesionalce i za rekreativce.
Tako sam krenula da ručno pravim mreže za golove i polako, malo po malo, širila asortiman tako da danas, pored mreža za mali i veliki fudbal, pravimo i mreže za lopte, vaterpolo, rukomet, odbojku, mrežice za koševe, mreže za dečije igraonice – lavirinte, trampoline, penjalice različite, konopce za penjanje, za karike… Bukvalno sve što je potrebno za sport. Pravimo čak i velike mreže za balon hale.
Te mreže se ne pletu na isti sistem kao ribarske, ali sam probala i kroz rad usavršavala proces pletenja. Išla sam na različite terene, gledala kako su mreže ispletene, uzimala mere, učila kako se montiraju…
Na koji način ste došli do klijenata?
Sportske mreže kod nas su bile deficitaran proizvod, odnosno nije bilo mnogo ljudi koji su se time bavili, tako da mreže za golove nisu mogle da se kupe tako lako, a postojala je potražnja.
Razmišljala sam kako da mreže sada ponudim svim tim klubovima koji postoje i došla na ideju da uzmem fudbalski adresar u kome su bili svi klubovi. Onda sam po abecedi krenula i slala svima kovertu u koju sam ubacivala flajer sa cenama koje su bile, a i danas su, veoma pristupačne. Razmišljala sam da će se od svih tih klubova makar neko javiti jer smo poslali oko 1.200 koverti.
Međutim, dogodio se bum. Toliko se klubova javilo da, u jednom trenutku, nismo znali šta ćemo i kako da postignemo sve. Tada smo imali pet žena koje su radile sa mnom i plele mreže svakoga dana da bi smo zadovoljile potražnju.
Koliko vam je vremena potrebno za pravljenje jedne mreže za veliki fudbal?
U tu jednu mrežu ide 2.000 metara kanapa. Za pravljenje toliko kanapa je potreban jedan dan i još jedan dan odlazi na samo pletenje mreže.
Dakle, od nule do mreže dolazimo za 2 dana, ali pošto kanap kao sirovinu pravimo nezavisno, možemo reći i da nam je potreban samo jedan dan kako bi smo ručno ispleli mrežu za fudbalski gol.
Danas radite samo vi i sin. Šta je dovelo do smanjenja obima posla?
Jedno vreme je posla bilo baš malo. Naime, počele su da se uvoze gotove mreže iz Kine koje su bile nešto povoljnije od naših. Međutim, one su se pokazale kao ne tako dugovečne, tako da su se klijenti ipak vratili nama, budući da znaju kakav kvalitet im nudimo i da naše mreže traju po 10 i više godina.
Planirate li da ponovo usposlite radnike?
Svakako imamo potrebe za time, ali je veliki problem naći ljude koji dobro rade ovaj posao. Čak i ljudi koji su radili sa nama nisu uspevali da urade polovinu onoga što uradimo ja ili Pavle za jedan dan.
Pletenje mreža je vrlo osetljiv posao gde nema mesta za pravljenje greške jer, svaka omaška ili pad koncentracije, dovodi do toga da se čitava mreža na kraju mora rasparati i krenuti posao iznova, a to je ogroman gubitak vremena.
Kako postižete visok kvalitet proizvoda?
U početku smo nabavljali gotov kanap i imali dosta problema jer se nije uvek dešavalo da dobijemo ono što smo naručili – od debljine do samog kvaliteta kanapa. Zato smo rešili da zaokružimo proizvodnju tako da sada kanap sami pravimo.
Upravo je to izvor naše sigurnosti da će mreže koje pletemo biti kvalitetne i dugovečne i da neće biti nikakvih reklamacija.
To je doprinelo da se vaše mreže nađu i na nekim poznatim terenima.
Recimo mreže za golove smo pravili za klubove Crvena Zvezda i Partizan, a naše mreže su reprezentativnci nosili sa sobom i na svetsko prvenstvo u fudbalu koje se igralo u Africi.
Sećam se da smo imali baš kratak rok tako da smo jurili iz Rume na aerodrom kako bi predali mreže na terminalu i to pred samo poletanje aviona.
Pravite i specijalne mreže za građevince.
Tko je. To su zaštitne mreže za gradilišta koje se pletu od posebnog atestiranog kanapa. One služe da, u slučaju da neko padne sa visine na gradilištu, uhvate čoveka i sačuvaju ga od povrede i tako spreče nesreću.
Recimo, mi smo napravili i postavili zaštitne mreže koje su korišćene kada se pravio krov hrama Svetog Save u Beogradu.
Inače, te zaštitne mreže pravimo u segmentima koji se na terenu sklapaju tako da je iste mreže moguće iskoristiti više puta na različitim gradilištima. One se lako prilagođavaju svim potrebama i brzo se montiraju, a ljudima čuvaju ono najvrednije – život.
Bavite se porodičnim biznisom. Kako to utiče na odnos između vas i vašeg sina?
Dodatno nas vezuje jer sve odlučujemo zajedno. Čak i u situacijama kada nešto možemo samostalno uraditi, više volimo da se prvo konsultujemo šta bi bilo najbolje. Tako da smo stalno u kontaktu i puno smo vezani jedno za drugo.
Sada sin preuzima posao, on ima želju da nastavi još od malena. Zato je završio i tekstilnu školu kako bi sačuvao ovaj stari zanat.
Kakvi su vam planovi za budućnost?
Želja nam je da napravimo veliku halu u dvorištu kako bi smo imali odvojen deo samo za pletenje kanapa, dok bi u drugom delu bile mašine za pravljenje i namotavanje kanapa. Sada radimo sve u kući i kompletan životni prostor nam je ujedno i radni pa bi smo voleli da to odvojimo jer su i same mašine bučne.
