Wood Planet radionica u kojoj se pronalazi ljubav u svakom komadu drveta
Gorjana Ponjević Ballani je nesvakidašnja žena i to po najmanje dve osnove. Prvo, ona je izuzetan stolar i pokrenula je svoju radionicu za preradu drveta i izradu nameštaja Wood Planet, a kao drugo, posao je iz Italije prenela u Zrenjanin.
Žena, a stolar. Ovo nije baš nešto što se često sreće. Kako je izgledao put koji vas je vodio ka ovom poslu?
Pre dve decenije sam otišla u Italiju, u grad Forli, gde sam se zaposlila u fabrici koja je lider u proizvodnji unutrašnjih stepenica od drveta. Pošto nisam imala iskustva, prvo što sam radila bilo je šmirglanje stepenika između dva lakiranja. Zavolela sam drvo, učila i brzo napredovala.
Međutim, posle nekog vremena sam shvatila da u toj fabrici nemam dovoljno prostora za ono što sve mogu da dam. Sreća je htela da tu upoznam mog supruga koji je bio naš dobavljač. Uz njegovu podršku izlazim iz te firme i polako se otiskujem u preduzetničke vode u kojima sam i danas.
Mnogi su mi govorili da je ono što sam odabrala nemoguće ili teško ostvarivo. Ipak, uspela sam da slomim sve te predrasude i da se ostvarim kao žena stolar.
Kao i mnogi uspešni poslovi i vaš je započeo u garaži.
Odatle počinje jedna divna priča. Moj prvi komad je bio napravljen u garaži mog svekra u Italiji. Mojoj najboljoj drugarici sam pravila jedan ormarić po meri od divlje trešnje. To je bio moj privi samostalni proizvod.
Posle toga ljudi su videli moj rad i veoma brzo dolazi do abnormalnog razvoja firme. Nažalost italijanska ekonomija nije baš bila raspoložena za razvoj malih i srednjih preduzeća u to vreme. Tako 2010. odlučujemo da se preselimo u Zrenjanjin.
Zašto baš Zrenjanin?
Ovde sam izbegla iz Sarajeva 1992. godine i bilo mi je logično da se tu i zaustavim, premda je moj suprug u Rumuniji imao svoju firmu. Na sreću ostanem trudna posle 15 godina braka, tako da smo bili prinuđeni da ostanemo jedan period ovde. To su bili ti početnički koraci gde se nismo proslavili.
Slobodno mogu da kažem da je tada počela naša agonija.
Nepoznat prostor, ne poznaješ ljude, ne znaš kako da se pokreneš. Početak je bio baš težak. Velike su razlike između Srbije i Italije. Ništa nam nije bilo dostupno, a prepreke smo imali na svakom koraku.
Kada imate privatne, porodične probleme, kao mali preduzetnik niste u stanju da se posvetite poslu na način na koji bi trebalo. Tako se javila želja za odustajanjem kojoj sam čak i podlegla na kratko.
Međutim, onda čovek napravi izbor izađe na pravi put, shvati poslovne vrednosti i krene napred.
Kako ste uspeli da rešite sve probleme koje ste imali?
Sve to smo rešavali polako. Imala sam jaku želju da se ide napred i da se ne odustaje.
Pristupila sam različitim udruženjima, širila krug prijatelja, dolazila do nekih radionica, zakazivala poslovne sastanake. Tu sam puno saznala o preduzetništvu, kako se drugi bore i isplivavaju. Automatski život je postao lakši.
Da nije bilo toga mi bi morali da plivamo sami. Brzo smo trčali, ali nismo daleko stigli. Ovako kada smo se ujedinili i udružili, recimo preko Udruženja poslovnih žena i Udruženja poslodavaca Zrenjanin… našli smo se u okruženju nama sličnih ljudi od kojih dobiješ 5 ili 10 informacija. Neke zadržiš za sebe i iskoristiš, a sve širiš dalje kako bi pomogao drugima. Tako sam dobila „vetar u leđa“.
Vrlo brzo su ljudi počeli da me preporučuju, a onda je i moj rad bio prepoznat tako da su se i mediji zainteresovali. Pomoći, podržati, osnažiti, dati smernice jednom preduzetniku, po meni to je suština i recept za uspeh preduzetnika.
Tako je počela ta neka uzlazna putanja i kurs kog se držim i danas.
Kako dolazite do klijenata? Da li se reklamirate?
Kada radite nešto autentično, kada radite kvalitetno i profesionalno, najbolji oblik reklame je preporuka. Kada, kao mali preduzetnik, uložite deo sebe i veliko vreme, sata i dane u jedan proizvod, to ljudi lako prepoznaju.
Danas nema potrebe za reklamom i mislim da je Wood Planet kroz kvalitet i autentiku napravilo snažan brend, koji svaki od naših klijenata rado preporučuje. Radimo praktično isključivo preko preporuke. Do nas dolaze ljudi preko komada koji su koji su otišli u Nemačku, Francusku ili su ljudi došli ovde na odmor pa videli nešto na čemu smo radili, ili su videli neku reportažu.
Znate kako, jedna suza, kap znoja koja ostane kao pečat na tom proizvodu govori sve. I ta ruka koja ga je uradila.
Nema komada koji je izašao odavde, a da ga nisam oplakala. Emotivno se čovek veže. Imam neki poseban osećaj za to što radim jer se puno dajem i teško mi pada kada mi komad ode.
Ali, najlepše je to kada se sa klijentom razvije prijateljstvo. Tu se prepozna i oseti ta suština nas malih zanatlija.
Nedostatak ljudi koji bi se bavili ovim zanatom je nešto sa čime se srećete od samog početka, ali i problem sa kojim se svesrdno borite kako bi sačuvali profesiju.
Mi i danas imamo iste probleme kao i na početku. Ali, ako ljudi gledaju kako da zajednički rešie te probleme, naravno da ćemo uspeti da isplovimo.
Recimo nedostatak radne snage je problem sa kojim se konstantno borimo. Konkretno ja sam upletena u dualno obrazovanje. U nekoliko osnovnih škola često održim čas opštetehničkog ili ti klinci dolaze u radionicu gde im pokazujem lepotu ovog zanata koji je pri izumiranju i uvršten je u retke zanate. Tako im prenosim svoje znanje i pokazujem neke stvari. Na primer klinci su oduševljeni redizajnom.
U srednjim školama sam čest gost na časovima preduzetništva kao živ primer ženskog preduzetnika i imam ugovor sa tehničkim fakuletu o saradnji tako da ovde šalju svoje studente na praksu kako bi se iz školske klupe upoznali sa mašinskom obradom drveta.
Pošto nema dovoljno ljudi koji su zainteresovani da se bave ovim poslom, konstantno povećavamo broj mašina i alata kako bi imali brži i efikasniji rad. Nažalost zato možemo da radimo samo limitiranu proizvodnju. Drugim rečima, ima više posla nego li što možemo da postignemo i popunjeni smo za celu godinu.
Krenuli ste od nule. U kom trenutku ste došli do tog nivoa da ste prebukirani poslom?
To se dogodilo kada je nestao strah i od privatnog posla i od preduzetništva. Strah od toga da ćeš propasti i kada su porodične stvari došle na svoje mesto. A, to se sve dogodilo pre nekih tri godine.
Kada smo odlučili da naše znanje koje je skupljano decenijama plasiramo nekim inovativnim proizvodom. Da li je to autentika prozora iz 1882. godine ili je to izrada ulaznih vrata verskog objekta ili privatne kuće ili unutrašnje stepenice, drvena kuća…
Ta široka lepeza znanja dovela je do toga da postanemo svesni našeg kvaliteta i da hrabro istupimo pred tržište.
Da li je to što ste žena, a bavite se ovom vrstom posla, bila olakšavajuća ili otežavajuća okolnost?
To je, zapravo, bio problem, možda i glavni problem. Ljudi su me skeptično gledali. Nekako im nije jednostavno da vide ženu za viljuškarom ili kako vozi brentu i seče trupce ili da vozi kamiončić i isporučuje robu i radi na montaži ili skeli.
Međutim, vremenom su ljudi prihvatili da postoji jedna takva žena, tako da sada takvih problema skoro da više nema i mislim da postoji mogućnost i da neka druga žena nauči ovaj lepi zanat i nastavi.
Na kakvim projektima najvše volite da radite?
Tražeći neobičnost u poslovima me je verovatno i dovelo dovde gde sam. Da sam otišla u serijsku proizvodnju vrata verovatno ništa od ovoga ne bi bilo. Ova šarolikost nas je dovela do toga da možemo da odgovorimo na bilo koji zahtev – od daske za sečenje mesa do najveće drvene kuće od 148 kvadrata koju smo napravili u Italiji, a koja je primer eko gradnje. Čak je i izolacija bila drvena vuna.
Svaki projekat mi je srcu drag.
Posao fasadne stolarije u Francuskoj gde radimo autentiku od pre 100 godina, odnosno pravimo autentičan proizvod na način kako se to radilo vek ranije.
Volim da radim autentiku na objektima od značaja koji je pod zaštitom države, a ima i dosta ljudi koji poseduju stare kuće i žele da vrate sve kako je nekada bilo – kraj 1800. i početak 1900. godine. Onda u saradnji sa istoričarima umetnosti i Zavodom za zaštitu spomenika kulture uspemo da nađemo odgovore na pitanja tog perioda i zaista sa njima imamo divnu saradnju.
Zato ne mogu da izdvojim ni jedan projekat. Svaki je poseban i jedinstven.
Volim da izdvojim ljude kojima je stalo da imaju tako nešto, da sačuvaju komodu svoje bake, ili fotelju prabake. Na te poslove posebno obratim pažnju.
Repariramo drvene stolice za crkvu u Srpskoj Crnji, radili smo Svetosavski dom u Prelezu, restauraciju zgrade Šeherezada u Zrenjaninu…
Takođe, u inostranstvu smo bili podizvođači velike fabrike za izradu žaluzina i desilo se da traže žaluzine koje je trebalo praviti kao što su se pravile pre 120 godina.
I sve to radite sami.
Žalosno je što nemam nikog pored sebe da stane sa mnom na skelu. Volela bih da svoje znanje pružim nekome kako bi mogao da nastavi ovaj zanat. Istinski se trudim da gde god mogu podržim, objasnim, ispričam… Bez obzira da li se radi o devojčici koja se bavi dekupažom pa će me pitati kako da zaštiti svoj rad od UV zraka, ili o čoveku koji nešto eksperimentiše sa, recimo, nekim lepkom i treba mu savet kako da reše problem.
Kakvi su vaši planovi za budućnost?
Plan je bio da me prvo upoznaju Zrenjaninci. Pa je onda bilo, hajmo na srpsko tržište da me upozna Srbija. Onda sam osvojila nekoliko nagrada i to se ostvarilo. Zatim mi je želja bila da izađemo na evropsko tržište i to se ostvarilo.
Jedini plan i najveža želja mi je da prenesem sve što imam od znanja nekome i to bi mi bio „šlag na torti“. Da se ovaj zanat nastavi.
