Rođena i živela na selu, tridesetčetvorogodišnja Marina, finalistkinja konkursa, je i pored diplome ekonomskog fakulteta odlučila da selo ne zameni gradom. Sa mužem Kostom i decom, Doroteom i Milovanom, živi, kaže, baš onako kako želi.

Lukino selo, odakle je Marina rodom, nalazi se odmah kraj Karana gde se udala i gde sada živi. Ona i Kosta su gazdinstvo nasledili od roditelja, a ono što su stariji započeli, ovi mladi, vredni ljudi unapređuju i razvijaju i tako već punih 13 godina. Uprkos tome što je u okolini Užica uglavnom rasprostranjeno stočarstvo i malinarstvo, njih dvoje su se odlučili za uzgoj povrća. Krenuli su sa proizvodnjom rasada paprike i paradajza, proširili na rasad kupusa, pa su polako razvijali posao. Sada imaju 11 plastenika paradajza na površini od oko 15 ari, ostalo je pod rasadom paprike, kupusa i krompira.Poslednjih godina, Jovanovići u svojoj ponudi imaju i zimnicu, naravno od svojih, domaćih plodova, pa se kod njih mogu kupiti mleveni paradajz, džem, slatko, turšija, kiseli kupus, ajvar. Proizvode, kako sveže povrće, tako i prerađeno, plasiraju preko lokalnih prodavnica, a moguća je i dostava na  kućnu adresu.

„Ono što nas izdvaja je kvalitet. Često se dešava da se u prodavnicama sa kojima sarađujemo naši proizvodi, koji su skuplji, mnogo brže prodaju nego isto povrće koje je jeftinije, od drugih dobavljača. Imamo naše, prepoznatljive gajbice i ljudi već znaju za nas, pa radije biraju naše povrće jer znaju da će na taj način da kupe kvalitetno, ukusno i zdravo povrće. Sve što radimo, radimo kao što se radilo nekada. Imamo krave i ovce, kako bismo obezbedili stajnjak za svoju proizvodnju i ne koristimo veštačka đubriva. Za zalivanje koristimo vodu iz jezerceta koje se nalazi iznad plastenika i ta voda daje poseban ukus našim plodovima“ objašnjava Kosta. Iako nemaju organski sertifikat, njihova proizvodnja je u skladu sa zahtevima organske proizvodnje.

„Dešavalo se da u nekoj prodavnici ostanu naše gajbice i da prodavac na kratko u njih stavi proizvode koje je nabavio na drugom mestu, pa da neko od kupaca proba i opomene trgovca da to nisu naši proizvodi. Jednostavno, ukus našeg povrća ovde na lokalnom tržištu ljudi poznaju i vole da kupuju“ vele Jovanovići.

Na pitanje kako to da je odlučila da ostane na selu, uprkos tome što joj je diplomirani ekonomista sa mogućnošću zaposlenja u struci, Marina kaže da je probala i nije joj se dopala. „Radila sam neko vreme u struci i shvatila da to nije za mene. Ovde mi ništa nije teško, ali sam shvatila da sedenje za kompjuterom celo radno vreme nije za mene. Ovde ja organizujem sebi vreme. Nekada mi se dogodi da ustanem i ništa mi se ne radi i onda sebi dam slobodan dan, pa sutra radim više. To je ta sloboda kad si svoj na svome“.

„Mi možemo sve što mogu ljudi koji žive u gradu. Možemo da sednemo u auto, odemo na trg, u grad, u market, pa da se vratimo ovde gde imamo mir. Ne moramo da se guramo da tražimo parking, da se borimo sa gradskom gužvom, ovo ovde je sve naše i možemo da parkiramo ceo vozni park ako želimo. Taj mir koji mi ovde imamo ne može ništa da zameni, a uz to vodimo zdrav život, imamo svoju, zdravu hranu za svoju decu i sebe“ dodaje Kosta.

Posebno im se u selu dopada zajedništvo kog u gradovima nema. Kada je Kostina majka nedavno preminula, sve komšije su ostavile svoj posao i došle da vide šta treba pomoći. Jedni drugima pomognu i sa radovima koji se onda pretvore u druženje. Društveni život im ne manjka, a posebno nedeljom koji je dan za odlazak na planinarenje sa društvom.

Deca su istog mišljenja. Mali Milovan iako ima samo deset godina, aktivno pomaže u poslovima, kao i četrnaestogodišnja Dorotea. Dodatnu radnu snagu ne angažuju, za sada je to potpuno porodični posao. Planiraju da kupe plastenike sa metalnim konstrukcijama, što bi im olakšalo rad. „Kupca zanima kvalitet i ukus, ne zna kakvi su plastenici, ali nama bi to mnogo olakšalo rad“ kažu Jovanovići, a uz ulaganje u proizvodnju, sada je u planu i postavljanje fasade na kuću, kako bi im dom bio topliji i udobniji.